Oporavljamo se, međutim, sećajući se onoga što je volela i želela i čime nas je zavetovala, produžujući joj tako nevidljivi boravak među nama, jer nemamo druge. Tugu lečimo zadacima, uklanjajući prepreke onako kako nas je on, naš biološki otac i moralni uzor učio.
Najvažnijom lekcijom smatramo onu o večnoj borbi, nepredavanju. Izvući maksimum iz svega, to nam je naš borac sopstvenim primerom pokazao.
I tako, kad usahnu suze, ostane ona dragocena uspomena na najlepše izdanje u kojem smo ga najčešće viđali - njegov osmeh, tako poseban i jedinstven. Kao da je sve ružno bila jedna gruba, nespretna šala. Neugasivi optimizam da će stvari biti bolje i da nikad nisu nepopravljive, a ako i jesu da se više ni emotivno ni fizički ne trošimo na štetu, već okrenemo, kako je voleo da kaže ''životu''.
Zato nam i ne preostaje drugo nego da se okrenemo životu. A on će nas u stopu pratiti, onim svojim nasmejanim, toplim pogledom gde god bili, kao senka koja najače, nevidljivo pomaže.
No comments:
Post a Comment