Joj, da me samo čuju: babice, kouči, jogiji, neki lekari!Uvažavajući notornu činjenicu da se elementi vazduha troše, da se njihova koncentracija i razmera menja, te da je kiseonika sve manje, prosto kao u fizički zakon (po)verujem da ga dubljim udisanjem mogu obezbediti svom organizmu, te, što s youtube, što iz razgovora sa izvesnim isecliteljima i joginima, krenem da svakodnevno, u svakoj ulučivoj prilici dišem što bi se reklo iz peta 🙂 . Ma, sve do ljuljanja, zanošenja, blizu padanja u nesvest. Poverujem da će kiseonik nasušni doći u svaku ćeliju mog organizma, kojeg je nespavanje, neredovna ishrana, prekomerni rad i stres urnisalo - no, zamislite, ni posle upražnjavanja i upražnjavanja - ništa se ne dogodi. Nikakvo čudo, niti boljitak.
Ma, nisam ja to dobro, nešto sam pogrešila, preispitam i pretresem po sećanju iz doba kad sam redovno pohadjala vežbe za trudnice i to tehnike dubokog i plitkog, kratkog disanja, sa sve šištanjem, no, ne vidim ništa. Nit' sam odmornija, nit' čilija, nit' svežija, nit' raspoloženija, a bogami, i ne topim se😙 , kako su babice i ostali obećavali, te jednostavno - batalim rabotu, kao i toliko tih ''malih, korisnih stvari koje možete učiniti za sebe'', kako glase bezbrojni naslovi sa kojima se svakodnevno susrećemo. Ma, ne mogu, neću, niti imam vremena za gubljenje.
Što se disanja tiče, sam organizam nam je podešen da se pri naporu zadihamo i udišemo mnogo više vazduha, ako radimo vežbe i to je nekako usaglašeno, ako podigneš ruke uvis ili raširiš, pluća se sama otvaraju, pri skupljanju izbacuju vazduh...a kad u nauku pretvore nešto što prirodno i spontano radimo, poželim da - zaustavim disanje.
Idi, bre! A vi?
No comments:
Post a Comment