JUTRENJE

Dogodi se ponekad da se slože kockice i život sam napiše skasku.
Majsko prohladno i vlažno jutro, a u gradskom autobusu toplo i ušuškano, putnici se guraju kao u košnici.
Sedi čovek sa ogromnim kesama, s mukom oslobadja prolaz starijem gospodinu na mesto do prozora.
Gundja, ali ga podržava dama koja sedi preko puta, te joj on objašnjava kako je smrznuta peciva kupio na dve rate, pa nosi kući da se ne odmrznu...
- Lepo, gospodja će. -Ješće porodica.
- Samo da mi se ne odmrzne, ne valja...pogleduje u svoje kese brižno pater familias. Govori jakim crnogorskim naglaskom.
- A koliko je vama, gospodjo, godina? - pita baku koja sedi preko puta, do dame?
- Ispade da baka ima 90, te to bi razlog za dalju priču - šta će čoveku tolika starost...- Eto, mene šezdeset, kad pomislim na devedeset...a što će mi to da živim još tri'es'? - pita sebe i druge razgovorni putnik.
- Dodje da vam svi pomru, pa nemate s kim usta da otvorite, požali se stariji čovek do putnika s kesama...
I tek onda poče, a živa šteta kako bi se tek ispričali da dama i baka ne sidjoše u centru.
- Da smo šporet imali, mogli smo i peciva da ispečemo, raskravila se dama, pozdravljajući saputnike kao da ih svakodnevno vidja i celi život poznaje ''U zdravlje, i vidimo se''.