NISTE UPOZNALI DŽANGRIZALA?

Džangrizalo zateže, duri se, uvek nešto zakera, nerado, nevoljko naizgled radi sve - ali, ispod njegovog oklopa naoružanog bodljama krije se nevina, čista i dobra, dobra, napaćena duša. Duša koja je davno izgubila deo i u ostatku života ostajala sve ćutljivija, usamljenija, nesrećnija, nemoćna da se izbori sa tradicionalnim kategorijama kakve su patnja, suze, jadanje...
Tako je naizgled krut i tako dosadan Uve uselio u dom Fredrika Bekmana i postao atrakcija, bestseler, tako reći ni od čega.

Nema tu bogzna šta: čitalački svet se, biće, umorio od komplikovane misaonosti, njemu sada kao da treba prosta rečenica, na nivou autističnosti. Jasna, razarajuća i asocijativna.
O ''Čoveku po imenu Uve'' čitam i slušam predugo da bih ovakav bestseler ignorisala - pisao je na svom blogu, iz epozode u epizodu, iz priče u priču dok je nije sklopio, kolega, bloger Bekman, uostalom. Sazdao je simpatičnog namćora, koji iz stranice u stranicu osvaja svojim principijelnim, toplim karakterom, koji se kao ledenica otapa u susretu sa životom.
Kroz nisku stranica upoznaćemo manje - više tipičnog skandinavca, bačenog u život koji teče uprkos njegovoj želji da se što pre pridruži pokojnoj supruzi. U tom naumu će ga stalno ometati ''uljezi'' koji ga usisavaju u svoje živote do te mere da im iz nenadane ljubavi zaveštava svo svoje zemno blago.
Lepa, topla, jednostavna literatura, koja može da nasmeje i rasplače - ne opterećuje, a obogaćuje.
Prva Bekmenova, posle koje su usledile Stvari koje moj sin treba da zna o svetu, Baka me je pitala da prenesem da se izvinjava, Brit Meri je bila ovde, Grad medveda, Mi protiv vas, Dogovor sa životom, Svakog jutra je put do kuće duži, Skandal...
Toplo preporučujem.